Mesečeva princeza

Zamislite jednu policu.Policu od lakovanog drveta.Jeste li zamislili?Sada zamislite na toj polici mnoštvo knjiga.Tankih,debelih,malih,velikih.Crvenih,žutih,plavih,zelenih.Svakakvih knjiga.A sada zamislite na vrhu te police jedan crveni,fiksni telefon.

Eto to je Valerija gledala.Taj jarko crveni telefon.Čekala je,čekala i čekala...Ali nije zvonio.Osećala je prazninu mnogo veću od one uobičajene praznine koju uvek oseća.Nije znala kako to da nazove.To osećanje usamljenosti.Teška,bolna usamljenost.Ne ona obična na koju se Valerija već navikla.Bila je to drugačija usamljenost.

Valerija je sedela nepomično.I blenula u taj jarko crveni telefon sa bordo brojkama.

Da se mi vratimo nekoliko dana unazad.Ko zna?Možda otkrijemo šta je Valeriji.

Nekoliko dana ranije...

Halinina 3. SMS ostavljena Valeriji:''Val,dođi u V&A,molim te.''

Posle dvadesetak minuta još jedna poruka od Hal:''Videla sam jedne farmerke kao krojene za tebe.Dođi kod ''eXtra'',važi?

Valerija je čitala poruke.Nije joj se išlo ni kuda.Samo je želela da sedi i čita.Nije ni znala koliko je povređivala Halinu koja se stvarno trudila da bude dobra drugarica.Valerija je želela da bude sama.Samcata.A Hal je želela da je izvuče iz ta četiri zida.

Evo i 17-e poruke:''Okej,ako ne želiš da dođeš,ne moraš!BAŠ ME BRIGA!''

I evo nas tu gde jesmo.Tužni.Usamljeni.Zar nije tako,Valerija?Zar si toliko bezosećajna?Zašto povređuješ sve oko sebe?Zaista si sebična.Presebična.Danas Halina,sutra Mei,prekosutra Kai,nakosutra Eri.I ko će onda da ti ostane?Gukni,Valerija,gukni.Zar nekada ne osećaš potrebu da poslušaš ono što ti drugi kažu?Zar ne osećaš potrebu da im se zahvališ?Zar nikada se osećaš potrebu da se nasmeješ?Ne znaš li koliko se oni trude za tebe?

Ne,ona nije znala.Nije shvatala.Bilo joj je novo i čudno to što su joj pokazivali pažnju.Pitala se zašto li to rade.Nije imala blage veze koliko ima samo bola nanosi.Svima koji su je ikada voleli.Ona nije u stanju da shvati koliko im samo znači.Zašto bi ona značila nekome?Taj mali,neopaženi knjiški moljac.Ona nije bila svesna da ona nije samo mali knjiški moljac.Nije znala da je ustvari leptir.Slatki,lepršavi,radosni i nevirni.Čudesni leptir.Duboko je verovala da nije lepa,da nije ništa posebno i da je kao i svako drugi.

Valerija je za Halinu predstavljala stariju sestru.Lepu,divnu,dobru,nežnu stariju sestru.Onu koja je uvek tu kada zatreba,odmah iza ugla.Ona koja je uvek tu da pruži ruku i da nasmeje.Ta starija sestra.Halina je želela Valensiu nazad.Svim svojim srcem je želela da pokaže Valeriji pravu nju.Valensiu.Ne onu koju je Mesečeva vila smislila.Tu malu,slatku devojčicu u haljini od bele svile.Onu čiji osmeh ju je činio da liči na neko natprirodno biće.Onu koja je blistava i onu koja besprekorno voli.Onu koja je davno iščezla i kao zaboravljena pesma čeka da je neko posluša opet.Veličanstvena pesma violine koju su zaboravili.Valensia čuči u Valeriji duboko,duboko sakrivena.I čeka.Da bude pronađena i izbavljena.E to je Halina nameravala da uradi.Da vrati Valensiu.

Valerija je odlučila je da se lepo naspava.Kad god ima neki problem,ona spava.Umesto da ga rešava,ona spava.Neko tako neosetljivo biće ne postoji na ovom svetu.Kad su osećanja u pitanju,i životinja je pametnija od nje..Kada bi u školi bio predmet ''Ljudska osećanja'' pa i ona životinjska,Valeriju bi 100% imala 1. Ma kakvih 100%?Ona bi imala jedinicu iz tog predmeta 1000000%.Ne bi prepoznala ljubav ni kad bi bila ispred nje i govorila joj:''Ja sam ljubav.''.Matematika,strani jezici i sve ostale društvene i prirodne nauke,briljirala je na tim poljima.Ali osećanja,ona s tim nema blage veze.

Valerijin opis osećanja::

Sreća - retka stvar koja kratko traje

Nesreća - česta stvar koja dugo traje

Depresija(da,po njoj,i to je osećanje)- svakodnevno cmizdrenje

Usamljenost - dosada

Tuga - spoj depresije i usamljenosti(znači: svakodnevno cmizdrenje+dosada=tuga.Prosta matematička računica)

Bol - ono što osetimo kada uganemo nogu ili nas boli glava ili stomak

Nedostajanje - slično kao i usamljenost sa nekom dozom tuge

Valerija je najednom ustala.Sinula joj je savršena ideja.

Pobeći.Da,pobeći.To ona uvek radi.Beži.To nije ništa novo jer je u tome najbolja.

-Mama,hajdemo kod Vilijama!-rekla je devojka Mesečevih očiju

-Kod Vilijama????A,ti misliš u Gjer!-odgovorila je njena plavooka mama

-Vilimićko mi tako nedostaje(odkud ona zna kako je to kada ti neko nedostaje) ...

Razmišljala je gde da ode.I tako razmišljajući noge su je odvukle do parka.Šetala je popločanom stazom a oko nje svo zelenilo.Drveće koje se lagano njiše na vetru.trava koja te prosto mami da legneš na nju.Cveće,ah to predivno cveće!Džinovsko i sićušno,plavo,crveno,žuto...I ptice.Ptice sa magičnim glasovima

.Ali bilo je tu nečega čudnog.Odakle zvuci violine u parku?Ptice ne sviraju violinu a kamoli cveće i drveće.Pratila je zvuk te violine lagano i radoznalo(zna šta je radoznalost).Videla je osobu okrenutu leđima kako svira violinu.Ko li je to?Nije znala.Samo je uživala u zvucima violine.Nesvesno se navalila na drvo i ćuteći slušala u potaji.Vionila kao da ju je opila.Imala je tako nežne i dirljive zvuke.Valerija je pokušala da ode ali bezuspešno.Samo je bila u stanju da stoji i sluša tu fantastičnu muziku.

Tek po završetku te božanstvene kompozicije uspela je da se povrati.Tiho se odšunjala.Zašto nije htela da je violinista primeti?Verovatno zato što se osećala kao neki lopov.Ne čuje se takva muzika svaki dan.I sigurno ne besplatno.

Odlučila je da svrati do Mesečeve vile.Jednostavno su je noge odvele u tom pravcu.Zašto onda da ne svrati?Istini za volju,nedostajala joj je(valjda).Mada je glavni razlog bilo jednu pitanje.Razume se,JEDNO Valerijino pitanje nosi sa sobom milion podpitanja.

Valerija:*kuca na vrata kuće Mesečeve vile*

Mesečeva vila:*otvara,šta će drugo?!*Valerija?*osmehne se*Uđi.

Valerija je ušla u raznobojnu sobu.Zidovi su bili okrečeni u veselu zelenu boju,pokrivači nameštaja su bili zlatasto žute.Ukrasi narandžasti i žuti.Dve velike slike na zidovima.Jedna je prikazivala reku usred šume,na njoj čamac  i čoveka koji vesla.Na drugoj je bila oslikana plaža i okean.Da,okean!Veličanstveni i čudesni.Valerijin jedini san.Okean.

Sela je zagledana u tu čarobnu sliku okeana.

Mesečeva vila:Pretpostavljam da si došla da me pitaš za onu knjigu,zar ne?

Valerija:Da.(kako to da uvek pogodi zaštoje Val došla?Možda zato što retko(retko znači nikad) dolazi...)

Mesečeva vila je sela pored Valerije i počela...

-Vidiš,Valčiki,znam da sam ti uvek slala čini i čarolije za čitanje a nikada nešto što devojke tvojih godina čitaju.Moram da ti priznam,kao da me je uvek grizla savest zbog toga.I zato sam ti je poslala.

-Ali,Mesečeva vilo,zašto?Ta knjiga je bila zaista dosadna.A i mislim da je glavna junakinja luda.Zašto bi se žrtvovala za nekog drugog?To mi ne izgleda ni malo razumno.Zašto je plakala zbog njega?Ne razumem kako je mogao da joj bude toliko...drag.Mislim da je to besmisleno.

-Valčiki,Valčiki,znala sam da ćeš tako da reaguješ.Vidiš,odgovor na sva ta tvoja pitanja je jednostavan.To je ljubav.

-Ljubav?-razmišljala je nekoliko momenata i zatim se setila-Aha,ona besmislena stvar zbog koje ljudi polude i rade ludačke stvari!Sad sam se setila!

-Nikada ranije nisam čula takvu definiciju ljubavi.Valčiki,ljubav ti je...kao okean.Duboka,čista,mirna,nežna,lepa,večna.

-Znači ljubav je ovakva.-rekla je pokazujući prstom na sliku okeana koja je visila o zid

-Moglo bi se reći.

-Ali onaj drugi...Zar ona nije osećala okean ...ovaj,ljubav prema njemu?Lako ga je zaboravila.

-To što je osećala prema onom drugom nije bila ljubav.To je bila zaljubljenost.Zaljubljenost,zarazliku od ljubavi,nije večna.Ona ima svoj rok trajanja.Zaljubljenost je idealizovanje nekoga i zaljubljivati se u tu izmišljen sliku a ne u stvarnog čoveka.Dok ljubav je kada se neko voli sa svim svojim manama,nedostacima i vrlinama.Nažalost,često se desi da ljudi pobrkaju ljubav i zaljubljenost,kao što je ona učinila.

-Mesečeva vilo,da li ste Vi ikada osećali ljubav prema nekome?-to pitanje Val je postavila bez ikakvog znanja o tome šta je zapravo ljubav,niti znanja o tome da će otvoriti stare i bolne rane

-Jesam.Jednom.I nikada više.Živela sam na Zemlji u to doba.Težila sam tome da budem sama jer sam znala da ću jednoga dana morati da odem sa Zemlje na Mesec da postanem Mesečeva vila.Ali on mi je prišao.Bio je tako zanimljiv i smešan da je brzo zadobio moje poverenje.Postali smo najbolji prijatelji.Išli smo zajedno u školu,zabavljali se,učili.Većinu stvari koje smo radili,radili smo zajedno.Zavolela sam ga.Lagano se približavao taj dan.Dan mog odlaska.Nisam imala snage da se suprotstavim svojim roditeljima.Ma šta ja to pričam,nisam im se suprotstavila zbog svog sopstvenog kukavičkula.I otišla sam.

-I posle?

-Posle...ne znam šta je sa njim bilo.

-I zaboravili ste ga?

-Ne,moja Valčiki...Neću ja uspeti da ga ikada zaboravim.

-Ne znam mnogo o toj ljubavi ali niste trebali da pustite Vaše roditelje da Vas odvedu na Mesec ako ste ga...-razmišlja kako se zvaše glagol kada ne prema nekome oseća ljubav- voleli.

-Znam.I pokajala sam se barem milion puta što sam otišla od njega.

-Ta ljubav izgleda je mnogo opasna stvar.

Mesečeva vila nasmejano dodate:I jeste,Valčiki,i jeste.

Odjednom se začu plač iz susedne sobe.Ličio je na bebeći plač.Šta radi bebeći plač kod Mesečeve vile?Pitala se Valerija. Mesečeva vila je ustala  i otišla u tu sobu ostavljajući Val u moru pitanja i podpitanja.

Mesečeva vila je izašla držeći u rukama nešto malecno i zamotano u ćebe.Bilo tako sićušno i slatko.

-Usvojila sam je.-rekla je Mesečeva vila pokazujući to medeno stvorenje Valeriji- Želela sam da te pitam kako da je nazovem.

Čim je ugledalo Valeriju dete je počelo da se smeje i pruža svoju ručicu da dodirne njeno lepo belo lice.A Valčiki se samo čudila šta li hoće ta beba od nje.Nije ni sama primetila da se blistavi osmeh ukazao na njenim usnama.Osmeh te male devojčice u beloj svili.Osmeh Valensie.Onaj osmeh koji,posle toliko vremena,sija istom nevinošću,čistotom i lepotom.

-Da joj dam im je?Ja?-začuđeno je zapitala nasmejano gledajući u to majušno stvorenje koje joj se smešilo

-Da,ti.Kad god vidim nju,setim se tebe.Zato sam mislila...-prekinula je videći da se njena Valčiki već izgubila u okicama male bebe.

Rešila je da da malecnu da je Valčiki malo podrži.Valerija ju je toplo i nežno primila u svoje naručje.Osećala je nešto divno.Ne,nije znala kako to da nazove ali je došla do zaključka da joj se dosta posviđalo to slatko stvorenjce koje je držala u svojim rukama.Neki bi to nazvali nekom vrstom majčinske ljubavi.Da li je Valerija znala šta je majčinska ljubav?Nije.Takođe nije imala pojma da je već upoznala tu ljubav.

Kada je došla kući samo joj je jedna jedina misao padala na pamet.Kako da nazove ono nevino stvorenjce?Rešila je da uzme neko Zemaljsko ime.Znala je da je Mesečeva vila živela u Južnoj Koreji dok je bila na Zemlji.Znači,odgovor na pitanje ''šta danas raditi?'' glasi: ''Tražiti listu korejskih imena''.Naći listu korejskih imena na Mesecu je nemoguće misija.Što naravno,Val nije znala jer je ceo život čitala čini.To je ipak Valerija.Tek kada je prevrnula polovinu školske biblioteke stala je da razmisli ima li uopšte knjiga sa korejskim imenima na Mesecu.

Uzela je telefon i taman da pozove Halinu,setila se da ne može.Hal joj je bila poslednja nada.Ali i ona je iščezla momentalno.

Nije znala šta da radi.Bio je mrkli mrak napolju.Mogla je da vidi Zemlju i zvezde.Bile su tako dalekei lepe.Ona je volela noćno nebo.Gledala ga je i razmišljala šta da radi.Kad ne bi znala šta da radi,uvek bi se obratila Zemlji.Tako je uradila i ovaj put(jer ona teško menja svoje navike).

-Zemljo,kaži mi.Gde da krenem da tražim?Prevrnula sam polovinu bibloteke.Ne želim da ona slatka bebica ostane bez imena.To mora da bude neko zanimljivo i jedinstveno ime.Želela sam da pogledam u neku knjigu sa tim imenima ali nema je nigde.Šta da radim?Da li da jednostavno uzmem neko ime sa Meseca?Ne,ja ne želim to.